Kao dete iz provincije, ne toliko odgajano u duhu tradicije, koliko primoravano ne sve formalnosti radi ispoštovavanja iste, kada se osvrnem unazad, mogu reći da sam bila na jedno, bar dvadeset svadbi. I to pravih svadbi, svadbi kakvih nema na trulom zapadu i ovom Beogradu.
I pored toliko provedenog vremena na tim narodnim veseljima, mene je život odveo u pravcu obrazovanja, edukacije i proevropizacije, i sa svojih trideset i kusur godina još uvek nisam priuštila roditeljima priliku da sa par stotina rođaka proslave nešto bitno u mom životu. Znači ništa udaja, ništa vojska, samo marketing, marketing, menadžment, internet.
Ne znam da li zbog mog viralnog i IT obrazovanja, tehnološke naprednosti ili pak sklonosti ka duhu tradicije, ili možda sublimacije ovoga u neko korisno trojstvo, puno sam razmišljala kako bi ta institucija prave svadbe mogla da se unapredi. Neke moje predloge, evo možete čitati ovde, na našem blogu.
Prva i osnovna stvar na jednoj dobro organizovanoj svadbi je da vas na ulazu čeka neko ko će uredno zapisati šta ste doneli od poklona, ili prebrojati novac iz vaše koverte i upisati tačan iznos i valutu u svesku predviđenu za to. Nekoliko puta tokom veselja, prilaziće mladenci ili neko njima jako blizak, što se nejačešće poklapa sa podnosiocima najvećeg dela svadbenog troška, i raspitivaće se da li su se "pokrili". To je osnovni momenat koji me je ponukao da razvijam ideje za softversko-tehnološko unapređenje veselja. Ideja je u razvoju softvera za poklone. Izloziću vam funkcionalnu specifikaciju u malo sažetijem obliku. Rođak, komšija ili prijatelj koji obavlja tu dužnost od poverenja bi umesto sveske koristio notebook sa već instaliranim programom.
Kada dođe gost, i da svoj poklon, prvo bi se čekiralo da li se radi o poklonu ili novcu. Ukoliko se radi o poklonu, program bi nudio u padajućem meniju prvo tip poklona, primera radi, televizor, mirkotalasna, pegla... Zatim bi se pri izabranom tipu otvarao sledeći padajući podmeni u kojem bi ste birali kategoriju tipa: prva klasa, druga klasa, sranje... Zadnji podmeni bi sadržao proizvođače. Na osnovu izabranih parametara program bi proračunavao okvirnu vrednost poklona u valuti evropske unije.
Ukoliko se radi o novcu, upisivao bi se iznos i valuta, a takođe bi se sve preračunavalo u valutu evropske unije. Takođe je bitno naglsiti, da bi se upisivalo i koliko duša ide na taj jedan poklon, tj praktično koliko je ta grupacija gostiju sa jednim poklonom platila jednu stolicu. I taj iznos bi bio osnovni parametar za dalje ophođenje prem njemu. Tačnije, gosti bi se svrstavali u klase. Ukoliko bi to bilo ispod nekog osnovnog ljudskog minimuma, gostu bi se pre trnspranetnog iznošenja podataka na video bim nudila mogućnost da doplati i samim tim zaštiti svoj obraz. Tipa, ako dodate još 30 eura niko neće znati za ovo.
Jedna od bitnijih funkcija tog svdbenog softvera bi bila da pri svakom unosu ažurira sumu, od koje kada se oduzmu svi troškovi, dobijamo neto rezultat, koji kad pređe nulu pale se alarmi za olakšanje i javlja se svim, nazovimo, podnosiocima troškova. To bi bilo lepo da se proslavi igranjem kola, primera radi. Bitno je naglasiti da bi se te sume delile na sume sa mladine i mladožnjenine strane, da kasnije tokom braka može biti upotrebljeno kao argument.
Bitno bi bilo obartiti pažnju na vizuelni efekat, pa bi bilo korišćeno Miroslavljevo pismo, pri startap-u programa bi se čuo Svilen konac i sl.
Takođe jedan od velikih problema na tim dešavanjima može predstavljati raspored sedenja. Ljudi pokušaju da rasporede goste napamet ili po nekim nedovoljno preciznim spiskovima, i onda se gosti ljute iz raznih razloga. Ili nisu sedeli pored koga su želeli, ili nedovoljno blizu mladenaca, pa ih to srozava, ili su gledali u ćošak, a veliki su rod... Sve se to može preduprediti imanjem softverkog plana, legitimisanjem pri ulasku i tačnim raspoređivanjem. Na taj način bi posao konobara bio takođe prilično olakšan. Postavljanjem tač skrin displeja na primera radi četiri osobe, kao što se stavlja ordever na četiri osobe, i mogućnošću gosta da stiskom prsta na sličicu artikla koji želi da konzumira, konobar bi automatski dobijao narudžbinu i sve bi bilo bolje regulisano. Naravno, tu bi klasa u koju je gost svrstan imala uticaja. Niska klasa - tanka kafa, princp.
I dolazimo do muzike, kao naravno najbitnijeg dela. Naručivanje pesama, nepoštovanje reda, nesviranje svih plaćenih pesama i sl, može dovesti do velikih neprvdi, problema, nezdovoljstava koji se ne kraju, ne daj bože, mogu zvršiti i kobno nekom tučom. Zato bi jedan video bim na kome bi išla lista po redosledu omogućila da svaki gost zna za koje vreme dolazi na red njegov set pesama. Pesme bi bile obeležene i po trajanju, a plaćale bi se po sekundi. Jer zaista nema smisla da jedno bosnasko kolo od petnaest minuta košta kao neka krataka pesma.
Ovo sve naravno predstavlja samo idejni koncept kako možemo živeti u skladu sa tradicijom i novim statusom kandidata za evropsku uniju. Više o ovome možete čitati na mom sajtu, a više o meni možete saznati gde god, svi znju šta sam ja sve uradila u životu.
Vaš gudu, Gudanci.
